piše Dragan Živančević
član selekcione komisije

Postoje tačke koje se pouzdano mogu odrediti kao ključne u svakoj istoriji, pa i u istoriji novih medija, preciznije, u istoriji umetničkog videa. Video art kao oblik umetničke prakse nastaje početkom šezdesetih godina prošlog veka u okolnostima koje su obeležene socijalnim turbulencijama, masovnim pokretima studenata, rastućim nezadovoljstvom prema poretku stvari, ali i naglim tehnološkim razvojem na polju televizijske tehnike. Omasovljenje ovog medija koji ekspresno zaposeda veliki broj domaćinstava širom planete, nije promaklo pažnji budnih umetnika, koji se vladaju pragmatično i kontekstualno u najboljem maniru naučenih lekcija Duchampa i Fluxusa, te prihvataju i istražuju mogućnosti novovremenskog medija.

Na samom pra-početku, javljaju se video-skulpture, fascinacije objektnošću TV setova i negiranje njihove funkcije, svojevrsno preobraćanje u novu namenu, emitujući poruku koja je jasno povukla liniju između fetiša/indoktrinacije i humanističke pouke. Video art se dalje razvija kroz brojne izražajne oblike: video zapise, performanse, instalacije, interaktivne radove i one koje nose nove oblike naracije. Zahvaljujući dostupnosti tehnike, ideja o videu kao autonomnoj formi koja ekspresno prenosi poruku i komunicira shodno duhu savremenog čoveka, biva prihvaćena u najširem smislu, pa se neminovno nameće paralela sa naivnom (primitivnom), narodnom ili umetnošću sa margina (Outsider Art). Naime, dokumentovanjem, beleženjem, snimanjem se ne bave samo umetnici: prepoznat kao uticajan i efikasan način komunikacije, Video postaje moćno oružje u rukama aktivista, političkih neistomišljenika, rodno obespravljenih grupa ili prosto boraca za zaštitu ugroženih konzumerskih prava. Upravo tu se i nalazi iskrena, vitalna snaga ovog medija, koji tako dokazuje da uspešno umetničko delo može biti ostvareno i u krugovima veoma različitim od onih elitističkih, dok, sa druge strane, borba protiv televizijski serviranog jednoumlja i suptilne indoktrinacije može da počne.
Istovremeno, Video se često površnim posmatračima ukazuje kao derivat, nus-proizvod filmske industrije, što je daleko od istine, jer iako se kreću sličnim prostorima i obraćaju se širokoj publici, zapravo ne govore istim jezikom. Najkraće, moglo bi se reći da je Video sve ono što film ne sme da bude! U jednom domaćem filmu skorijeg datuma, postavlja se pitanje šta bi Dziga Vertov sve još snimio da je nekim čudom bio u posedu današnjih malih digitalnih kamkordera. Lično mislim da to ne bi bio veliki hiperskok za velikog umetnika Vertova; mislim da je pravo pitanje koliko bi savremena istorija filma (videa) imala još sjajnih imena na svojim stranicama? Kraj monopola na tehnologiju ne dovodi uvek do pojave genijalnih stvaralaca, jer njih, ruku na srce, svaka epoha ima u ograničenoj količini (to nas uči istorija), ali donosi jednu opštu demokratizaciju društva u celini i zašto da ne - nadu da su čuda moguća.
No, da se vratim na jednu od tih ključnih tačaka iz istorije Videa, romansiranoj urbanoj legendi, koja kaže da je Nam June Paik daleke 1965 godine, dakle pre 40 godina, skoknuo do 580 Fifth Ave, New York, 10036 N. Y. i rešio da svoje pare ispravno uloži u najnoviji, revolucionarni Sony Portapak sistem. Da budemo sasvim precizni: Sony VCK-2000 Video Camera Kit (Optional Accessories: Telephoto lens, Wide Angle Lens, Camera Cables).

Nije poznato ko je sve tih dana kupovao ovaj popularni model, pravilno usmeren na najširi segment tržišta TV opreme - običnog čoveka, ali izgleda da je Paik sasvim sigurno od svih tadašnjih kupaca, napravio najbolji posao; prvi njegov snimak, a znamo da nije mogao imati preveliko iskustvo u rukovanju portabl kamerom, morao je biti zapravo svojevrsni video-performans. Ako pak, govorimo o motivu koji je bio povod njegovog snimka te daleke godine, onda vredi napraviti jednu paralelu: na Paikovom snimku je papa Pavle VI u poseti New Yorku; te iste večeri, u prijatnoj atmosferi lokala po imenu Cafe a Go-Go, Nam June uzbuđeno prikazuje svojim prijateljima kadrove snimljene kroz prozor žutog taksija... Papa na Petoj Aveniji!!! Ko je još, osim oficijelnih TV ekipa, snimao ovaj događaj? Rim, april 2005. Tačno četiri decenije kasnije, preko TV ekrana pratimo sahranu pape Jovana Pavla II, i dok ujedinjeni predstavnici čovečanstva ispraćaju ovog velikana, CNN (live) spiker govori da većina od preko tri miliona prisutnih ljudi na Trgu, beleži ovaj događaj svojim kamerama, stvarajući na taj način medijski najpokriveniji događaj svih vremena. Snimci, koliko god bili u sferi kućnog videa, u svojoj osnovi, nose kontekst vremena i prostora u kojem su beleženi, a te vrednosti se lako prenose i usađuju kao pozitivna tekovina u duh nekih budućih naraštaja.
Medij je poruka - od vitalnog značaja za savremenog čoveka, (bilo da je to dobro ili loše) i zapitajmo se na trenutak, projektujmo se u tačku koja nas ili našu decu čeka za recimo, 40 godina. Pitanje je koji stepen uvida imamo nad informacijom (zapisom) koja je naglo prešla iz jednosmerne (jednostrano servirane) u dvosmernu (drugo mišljenje) ulicu i iznenada skrenula na super highway gde vladaju zakoni potpune interakcije u kojoj se ljudi, mesta, događaji, ideje i tehnologije ponovo sreću i recikliraju. Deveti festival upravo doziva tu vitalnost duha koja će nas voditi narednih 40 godina.